Volja za voljom

Ivan Milenković

Nama, ljudima modernog doba, potpuno je samorazumljivo da nas pokreće upravo volja, onako, otprilike, kako benzin pokreće kola: nema benzina, nema kretanja.

Više nego nužnost preživljavanja volja nam je potrebna da bismo se svakoga jutra budili i odlazili na posao (ponekad je potrebna snažnija volja da bismo se s posla vratili), sportistima je da bi izdržali naporne i dosadne treninge, vernicima da bi istrajali u veri. Ne možemo bez snažne volje ostaviti cigarete, niti ostati u dobroj kondiciji. Govori se o političkoj volji i odsustvu političke volje. Ume se reći da je volja za životom savladala tešku bolest, te da je begunac iz Gulaga samo volji zahvaljujući preživeo ledenu sibirsku pustinju. Izvesna volja je potrebna i da bismo svakodnevno pisali. Nije nam daleko od pameti ni to da je svet koji živimo sazdan na volji, čak i da je sam svet, rekao bi Šopenhauer, volja (i predstava). Moć je, sugeriše nam Niče, u stvari volja za moć. Stvar se malo komplikuje kada Hajdeger koji čita Ničea doda da je volja za moć u stvari volja za voljom, pa potom, prenabregavajući sopstveni uvid, pristupi nacistima. Hajdegerova će partijska drugarica Leni fon Rifenštal, u međuvremenu, da napravi dijabolično remek-delo naslovljeno "Trijumf volje". Hana Arent će, pak, tome nasuprot, prema pojmu volje da gaji najdublju odbojnost. Agamben će, najzad, na sebi svojstven način da doda kako niko još nije razrešio problem volje, iako se čitavim narodima pripisuje volja – za slobodom, recimo. Kako god okrenemo volja se smestila u središte našeg sveta. Ne možemo joj izmaći čak ni kada utvrdimo da nam manjka (naročito ne tada).

Zbog svega ovoga sa ne malim čuđenjem utvrdićemo da stari narodi, čak i stari Grci koji su, manje ili više, izmislili sve što danas živimo, nisu poznavali volju. Znali su za slobodan izbor. Baratali su htenjem. Umeli su, naravno, da žele i išli su ka ispunjenju svojih želja. Ali za volju nisu znali. To je jedna od retkih stvari o kojoj su se stručnjaci za antički svet saglasili. Mihael Frede jedan je od najcenjenijih u tome društvu, a knjiga "Slobodna volja. Poreklo pojma u antičkoj misli" (Fedon, Beograd 2012, izvrstan prevod sa engleskog Aleksandar Dobrijević), njegova je prva knjiga prevedena na naš jezik.

Godine 1997-1998. Frede je na Berkliju (Kalifornija) održao šest predavanja o slobodnoj volji, koja su, potom, pretočena u knjigu (Frede je preminuo 2007. godine, a tekstovi su objavljeni 4 godine kasnije, što znači da su se, agilnošću prevodioca i izdavača, na našem jeziku pojavili samo godinu dana posle objavljivanja na engleskom). U minucioznom izvođenju koje se oslanja na klasične tekstove Platona, Aristotela, na radove grčkih i rimskih stoika, potom Plotina i ranih hrišćanskih filozofa Origena i svetog Avgustina, Frede istovremeno polemiše i sa uticajnim savremenim radovima o pojmu volje, pokazujući da se, kao što je poznato, vrag krije u detaljima i nijansama. Pojam volje počinje da se formira u grčkom stoicizmu, u trenutku, dakle, kada polis upada u krizu i kada se način života koji su proslavili Platon, Aristotel i grčki tragičari – menja. Naša sloboda da pravimo izbore odjednom se usložnjava, stoici utvrđuju da postoji unutrašnji (nepolitički) život, a filozofi otkrivaju da se iza pukog htenja nalazi jedna temeljnija struktura koja nije ni sasvim racionalna, niti je sasvim iracionalna. Pa ako se, recimo, sloboda izbora dokazivala mogućnošću ostvarenja toga izbora, ako je izbor uvek zahtevao asistenciju uma koji će mu došapnuti da li je izbor dobar ili nije, odnosno ako je izbor pretpostavljao moć da se izabere neka od ponuđenih mogućnosti, volja se ukazuje kao daleko autonomnija struktura kojoj nije potrebno ništa sa strane, ništa do nje same. Volja je, naime, slobodna. Kao ključna figura u teoriji volje pojavljuje se upravo Avgustin, ali će Frede primetiti da, uprkos izvesnim novim uvidima, ovaj veliki mislilac ipak ostaje zarobljenik teoloških perspektiva u kojima je vrhunski pokretač božanska, a ne ljudska volja. Volja će morati da se strpi još nekih hiljadu godina da bi, sa modernim dobom, oslobođena božje senke najzad postala slobodna.

Ono, međutim, što bi se moglo prepoznati kao neuralgična tačka Fredeove teorije slobodne volje, jeste njegovo nastojanje da u svoju studiju ne uvede politički momenat koji jedna Hana Arent, recimo, smatra ključnim u određenju slobodne volje. Iako je Fredeova studija jasno filozofsko-teorijskog karaktera, ograničena temom i načinom izlaganja, te, u krajnjoj liniji, nedovršena, čini se da to ne može dovoljno da opravda odsustvo analize grčkog razumevanja moći (u smislu "dinamis") i načina na koji moć kao pokretač ustupa prostor jednom unutrašnjem pokretaču, jednoj unutrašnjoj veličini kakva je volje.


Pretraga