Rođeni iz zemlje

Ivan Milenković

Vladimir Milisavljević, Kada su ljudi nicali iz zemlje. Autohtonost u govoru stare Grčke, Beograd, Fedon 2016.
Ponekad je teško poverovati šta sve uspeva da nikne iz ove ispošćene, upropašćene zemlje. Zabezeknuto stojimo pred oblikom života za koji smo verovali da je davno istrebljen i pitamo se kako je, do đavola, uspeo da preživi?

Otkud crpe životodavne sokove koji su, u međuvremenu, temeljno kontaminirani nebrigom (kao kad se poljski nužnici prave u dometu bunara ili izvora), ili su, naprosto, presušili? Gde nalazi snagu za klijanje u iscrpljenoj kulturi razorenoj nekrofilnim projektima i histeričnim nastojanjima da se očuva nekakav izmaštani identitet? Kako se, recimo, može napisati vrhunski filozofski tekst bez pristupa bibliotekama, dakle osnovnim izvorima znanja i informacija – internet je još uvek vrlo daleko od toga da omogući elementarne uslove za rad u humanističkim disciplinama – a da, istovremeno, ni filozofi ni Filozofski fakulteti nisu čuveni po bogatstvu, e da bi dobavljali preskupe knjige? Kako je uopšte moguće pisati u sredini u kojoj filozofska scena jedva da postoji? Talentovani i vredni lekari, recimo, potrebni su svugde osim u Srbiji. Zato i odlaze. Sposoban inženjer uspešno može da gradi i u Norveškoj. Istrošena patriotska priča ne obavezuje ga ni na koji način. Filozofirati na srpskom jeziku, međutim, znači pupčanom vrpcom biti vezan za ovu kulturu: srpski filozof nema drugi jezik, on nema drugu zemlju u kojoj bi ga, kao filozofe u Francuskoj, negovali kao malo vode na dlanu. Biti srpski filozof znači pevati u pustinji bez prevelike nade da će vas, osim po nekog balegara, iko čuti.
Ta sumorna evidencija nije sprečila beogradskog filozofa Vladimira Milisavljevića da se upusti u ambiciozan poduhvat traganja za poreklom pojma autohtonosti i implikacijama toga pojma u grčkoj filozofiji. Rezultat je upravo jedno malo filozofsko čudo, knjiga Kada su ljudi nicali iz zemlje. Autohtonost u govoru stare Grčke (Fedon, 2016). Na više od 350 stranica gustog, ali potpuno prozirnog teksta – kada je autoru jasno o čemu govori, onda nema gubljenja vremena i prostora, muljanja, zavijutaka, maltretiranja čitalaca – Milisavljević analizira grčke mitove o autohtonosti, polemiše sa autorima koji su se tim pojmom bavili ili ga koristili, razvija njegove političke i teorijske implikacije naročito u slavnoj Periklovoj posmrtnoj besedi, da bi, u završnom poglavlju, ispisao možda i najsamosvojniji tekst o Platonu na srpskom jeziku.
U poslednjih nekoliko decenija pojam autohtonosti postao je vrlo frekventan kako u teorijskoj, tako i političkoj sferi. S jedne strane značajni autori – filozof Žak Derida i istoričarka Nikol Loro najzvučnija su imena – poduhvatili su se toga pojma, otkud su iznikli sjajni i uticajni radovi u filozofiji, istoriografiji i antropologiji. S druge, praktičko-političke strane, taj se pojam zatekao u središtu sporova koji su divljali kako u balkanskim ratovima devedesetih godina prošloga veka, tako i u francuskom parlamentu (o čemu nas Milisavljević uredno izveštava), da bi upravo sada, sa izbegličkom krizom, pojam autohtonosti ponovo izronio na površinu: kada došljaci nagrnu starosedeoci se neizostavno uzmuvaju. Reč autohtonost, koju je moguće prevesti kao samoniklost, ili starosedelaštvo, ipak je, sugeriše Milisavljević, najbolje ostaviti neprevedenom jer ta grčka reč – sačinjena od zamenice autos (sâm) i imenice khthôn (zemlja) – sadrži neprevodiv momenat, naime u svojoj izvornoj varijanti ona označava onoga ko je, doslovno, rođen iz same zemlje. Upravo tu nijansu, na početku knjige jedva uočljivu i tanku kao konac, Milisavljević hvata pojmovnim pincetama, da bi, kako tekst odmiče, ta nit prerastala u istinsku žilu plemenitog materijala, pa su pincetu zamenila malo robustnija oruđa: najpre klešta, onda čekić koji postaje malj, zatim bušilica, najzad pravo pojmovno čudovište – Platon lično. Dakle, autohton je onaj ko je rođen ne na određenoj zemlji, već onaj ko je rođen iz same zemlje. Pisac reč shvata doslovno i izvodi doslovne implikacije: šta je kod Grka značilo da je neko rođen iz zemlje? U prvom odgovoru silazimo do mitova o nastanku Atine i Tebe, sa sve razigranim i libidinoznim grčkim bogovima, spremnim na svakojake podlosti, lukavstva, igre moći, a naročito ljubavno-seksualne poduhvate, uz učešće prvih, mitskih junaka i živopisnih čudovišta. Tu se, recimo, hromi i pohotni Hefest ustremi na polusestru Atinu u nameri da je obljubi, ali mu ova izmakne pa Hefestovo seme završi na zemlji, to jest u zemlji, u Geji. Geja, logično, rodi Erihtonija, čiji će potomci osnovati Atinu. Da stvar bude zamršenija na istu ideju dolaze i Spartanci čije ime, doslovno, znači oni koji su posejani i rođeni iz zemlje. Majstorstvo kojim Milisavljević prodire u mitove i, ako se tako sme reći, mitskim sredstvima pristupa mitovima – priča priču o pričama – uzbudljivo je koliko i mitovi sami: da bi se čitalac snašao u gustom tkanju često zamornih mitova potreban je dobar vodič. Ali kada vas provede kroz to ko-je-koga-zbog-čega-i-na-koji-način, Milisavljević prelazi na filozofsko tumačenje koje sklapa celinu i autohtonost dovodi do pojma.
I ne samo to. Iako najveći deo knjige autor posvećuje grčkim izvorima, na drugoj tekstualnoj ravni on polemiše i sa savremenim autorima koji su se bavili pojmom autihtonosti – Loro, Derida, Marsel Detjen, Levi-Stros – i svoju poziciju u bitnim elementima suprotstavlja njihovim perspektivama. Zbog toga, u istome pokretu, dobijamo i polemčko delo kakvo da gotovo ne postoji u srpskoj filozofskoj literaturi, delo u kojem se jedan domaći autor suprotstavlja kanonskim, uticajnim tumačenjima pisanim na velikim jazicima, a da ni jednog trenutka ne ispadne iz koloseka akademskog izraza, da ne sklizne u politizovan rečnik, ili se prepusti ideološkim resantimanima. Ništa od toga. Od prve do poslednje stranice Milisavljević održava najviši mogući kvalitet izvođenja, konsultuje literaturu sa pet jezika, računajući i starogrčke originale, i ispisuje knjigu koja ni po čemu ne zaostaje za vrhunskim delima na francuskom, nemačkom, engleskom, ili ruskom (uostalom: bilo kom) jeziku. Ovakva bi knjiga bila radosno dočekana u svakoj kulturi. U srpskoj, ona je događaj.


Pretraga