Lična priča o Jungu

Zato je njegova knjiga “Jung i priča o našem dobu “ dragocena za bolje upoznavanje Jungovog unutrašnjeg života, njegovih stavova (prema ženama, umetnosti, religiji), vrednosti, dilema, težnji, strahova, snova i vizija . Prevashodno je subjektivno, lucidno viđenje ličnosti i duhovnog života ovog gorostasnog psihologa iz perspektive bliskog prijatelja i srodne duše. Jung je, kaže njegov prijatelj, bio introvertni, pre intuitivni, nego misaoni tip. Kao slušalac bio je izuzetno pažljiv i strpljiv, a kao sagovornik bio je spontan, prirodan i neposredan. Imao je smisla za humor, voleo je šalu i imao je zdrav smeh. Bio je umereni hedonista, umeo je da uživa u životu.

U knjizi je posebna pažnja posvećena složenom i kontroverznom odnosu dva najveća dubinska psihologa. K. G. Jung bio je oduševljen Frojdovom rehabilitacijom fenomena snova i njihovim tumacenjem, kojim je otkrio put ka nesvesnom u jednom racionalistickom, scijentistickom dobu. On je hrabro stao na stranu Frojda, mada je znao da ce ga taj moralni cin skupo koštati i da mu može ugroziti akademsku karijeru. Frojdu je nedostajao naslednik, duhovni sin, koji ce obezbediti buducnost psihoanalize, a Jungu autoritativan otac - te su se tako cvrsto povezali, intelektualno i emotivno. Zarad te veze oni su suzbili velike licne i teorijske razlike, što nije moglo dugo da traje.
Posebnu pažnju autor ove knjige posvecuje duševnoj krizi, strašnim snovima i vizijama koje Jung doživljava po odlasku od Frojda, bolnom raskidu koji ga je iz temelja psihicki uzdrmao. Frojd je odigrao jednu od najvažnijih uloga u Jungovom životu, tako da ovaj sve do kraja života "nije u potpunosti uspeo da prevaziđe licni bol koji su mu zadali kako druženje, tako i raskid sa Frojdom". Jung se krajem 1913. hrabro prepustio nesvesnim silama haosa i krenuo na rizičan put u vlastito pakleno podzemlje, što ga je dovelo na ivicu psihoze. Kako sam kaže: "Imao sam osecaj da mi se tlo doslovno otvorilo pod nogama i propao sam u bezdan". Te 1913, uoci pocetka Prvog svetskog rata, imao je jezivu viziju kako bujica krvi sa severa preplavljuje Evropu, a isti scenario u razlicitim varijantama ponavljao mu se i kasnije u snovima, 1914, svaki put kad bi putovao ka Nemackoj.
Jung je veoma rano ispoljio radoznalost, posebno za metafizička pitanja, za Boga i religiju. Nije prihvatao konvencionalnu predstavu o iskljucivo dobrom i milosrdnom Bogu. U Jungovoj predstavi koja ga je opsedala Bog je bio strašan... "povezan sa silama mraka i zla - šta više, možda se njima služio kao orudima milosti i iskupljenja". Takve bogohulne misli za dečaka su bile užasavajuce, zbog njih je u strahu i očajanju noćima patio budan.
Čovek savremenog doba odriče se svog primitivnog jastva, poriče svoje arhetipske korene, prezrivo odbacuje svoje nagonske težnje, imaginaciju i mitske temelje svog bica. Kao rezultat toga imamo danas intelektualnog varvarina, tehnološkog divljaka, govorio je Jung. Svako društvo i svaka kultura počiva na određenim mitskim pričama, kao na svom temelju. Oduzimanje tih priča je smrt za identitet te kulture, koja bez svojih priča ne može opstati kakva jeste. Duh Zapada osiromašio je i oboleo u svojoj srži, upravo zato jer je izgubio svoj mit, svoju priču. Šizofrenija, raspolućenost duše i duha je bolest, ne samo pojedinca nego i našeg doba i duha Zapadne kulture. Danas su duševne bolnice sve više pune, a crkve sve praznije, dok šizofrenija postaje planetarna bolest. Savremeni covek, koji živi u doba pometnje, duhovne zbrke, ima izopačenu ideju da može na lak nacin, prečicom, uzimanjem droga (meskalina) da dođe do prosvetljenja, do novih, širih duhovnih vidika i samospoznaje, do vlastitog Jastva, umesto tegobnim putem individuacije, koji zahteva napor, hrabrost i suocavanje sa svojim nepoznatim bićem.
Jedan od glavnih uzroka poremećaja savremenog pojedinca i kolektiva je gubitak duše. Ovaj fenomen manifestuje se u gubitku svrhe života, u besmislenosti, besciljnosti, što je najopasnija bolest našeg doba, smatrao je Jung. Imaginacija iščezava, gubi se osećaj empatije, a hipertrofira racionalizam i dominira bezosećajan stav “baš me briga prema tuđoj patnji”. Jednostrano narastanje racionalnog svesnog stava i odbacivanje Boga, odnosno hibris savremenog oholog čoveka je, tvrdi Jung, "najkraci put do duševne bolnice".
Tvorac analiticke psihologije znao je da je njegov zadatak da drevna duhovna saznanja sadržana u mitovima, obredima, religijskim idejama, ezoteričnim i okultnim naukama prevede na jezik modernog čoveka, da ih artikuliše kao dubinsko psihološke istine, kako bi savremeni racionalni čovek mogao da ih opazi kao smislene i vredne, a zatim da ih razume i asimiluje. Jungovo pozvanje, koje mu se jezikom zagonetnih simbola otkrilo još u najranijem snu o podzemnom falusu, bilo je istraživanje mračnog i zastrašujuceg, a nepoznatog podzemnog sveta ljudske duše, nastanjenog demonima i bogovima. U jednom razgovoru, Jung, već na kraju svog životnog puta, rekao je Van der Postu: "Čovekovo nepoznavanje samog sebe je opasno. O ljudskoj prirodi ne znamo ništa, a ukoliko se što pre ne upoznamo, naći ćemo se u velikim nevoljama".
Njegova misija bila je, dakle, da bude arheolog ljudskog uma i duše. Tu misiju je nagovestio i san o vitezu u oklopu, čiji je zadatak bio da pronade Sveti Gral, simbol celovitosti, odnosno "da otkrije nešto što bi moglo obuhvatiti i objediniti podeljeni i ugroženi duh modernog čoveka". Mit o kralju Arturu i vitezovima okruglom stola, koji su tragali za Gralom, zapravo je, kaže Jung stožerni mit Zapadne kulture i onoga što je u njoj najvrednije.
Posle čitanja knjige “Jung i prica o našem dobu” ovaj veliki mislilac i psiholog bice nam bliži kao čovek i jasniji kao mislilac i psiholog.