Optimalno iskustvo, sreća i smisao

Žarko Trebješanin

Mihalj Čiksentmihalji, američki psiholog mađarskog porekla, jedan od osnivača pozitivne psihologije, napisao je svoju najpoznatiju knjigu sa ciljem da pruži utemeljen odgovor, zasnovan na saznanjima savremene psihologije, na prastaro pitanje: Kada se ljudi osećaju najsrećnijim?

Srpski prevod Vere Varadi naslovljen Tok: psihologija optimalnog iskustva (Fedon, 2017), obradovaće sve zainteresovane za nova strujanja u psihologiji i problem psihološkog aspetka smisla života. Pozitivna psihologija je nastala krajem 20. v. u SAD, na osnovu teze da je ljudima danas umesto psihologije bede, nesreće i bolesti, potrebnija pozitivna psihologija.

Na rezultatima empirijskog istraživanja Čiksentmihalji je izgradio teoriju optimalnog iskustva, čiji je noseći pojam "tok". Iskustvo toka je u univerzalno, o čemu svedoče opisi veoma različitih aktivnosti (skijanje, sviranje) različitih subjekata (po polu, uzrastu, obrazovanju, kulturi).

Neobična reč tok (flow), smatra Čiksentmilji, najbolje opisuje ovo izuzetno iskustvo koje čovek ima kada obavlja s ljubavlju delatnost koja se odvija bez napora, glatko. Mnogi ispitanici različitih profesija koji su opisivali kako su se osećali kada su bili u potpuno koncentrisani na zadatak, koristili su slične izraze: „To je bilo kao lebdenje”, „Nosio me je tok”. Jedan alpinista kaže: „Napredovanje u samodisciplini veoma je razgaljujuće. ... To vodi ekstazi, samoispunjenju“. A plesač: „Koncentracija je potpuna. Um vam ne bludi, potpuno ste uvučeni u ono što radite... Energija glatko teče. Osećate se opušteno, udobno i puni energije”. U ovim dragocenim trenucima, kada smo svesni da imamo punu kontrolu nad onim što činimo "osećamo ushićenje, ogromnu radost ... koja nam u sećanju postaje merilo za ono što bi život trebalo da bude".

Iskustvo toka nastaje kada odaberemo izazovne ciljeve dovoljno teške, ali ostvarive, zadatke koji su zahtevni ali koji ne prevazilaze naše sposobnosti i kada se potpuno koncentrišemo na ono što radimo. Bitan uslov je da smo u potpunosti uključeni u to što činimo, ali je važno i da posao ima jasna pravila i ciljeve i da odmah pruža povratnu informaciju. Rezultat je: čovek je toliko uključen u ono što čini da se aktivnost odvija spontano, gotovo automatski. Osećaj toka ima čovek koji je sav uronio u neku izazovnu delatnost koja ga sasvim ispunjava ("očaravajuća obuzetost") i donosi mu uživanje (čitanje, jedrenje, pisanje). Iskustvo toka imamo kada smo istinski potrudili, ne žaleći napor, energiju, trud da postignemo nešto značajno, dragoceno, vredno velikog uloženog truda. Iskustvo toka je blisko mističnom iskustvu, pošto tada čovek prestaje da bude svestan sebe, utapa se u ono što radi, sjedinjuje se sa svetom, a briga za jastvo i svest o njemu nestaju. Ali, nakon iskustva toka, osećaj jastva postaje izrazitiji, puniji, bogatiji.

Tok se javlja kada obavljamo autoteličnu, samonagrađujuću aktivnost. Čiksentmihalji i definiše tok kao stanje "u kome su ljudi toliko zaokupljeni nekom aktivnošću da sve drugo kao da gubi značaj; samo iskustvo je toliko prijatno da će oni nastaviti s tom aktivnošću po svaku cenu, samo da bi mogli da rade to što rade". Posledice ove često zahtevne, naporne delatnosti tako su prijatne da ljudi uživaju da je obavljaju isključivo zbog nje same, bez ikakve druge nagrade. Jedan hiruga kaže: „Predstavlja mi /posao/ toliko uživanje da bih ga radio i kad ne bih morao”.

Savremeni čovek živi u obezduhovljenom, desakralizovanom svetu (bez mitova i religije), liše nade i vere da njegova egzistencija u vaseljeni ima neki smisao. Razočaran i očajan on pati jer oseća da mu život neumitno i nepovratno prolazi, monotono, uzalud i bez ikakvog smisla. Život sam po sebi, nema unapred dat opšteprihvaćeni smisao, što ne znači da mu ga mi ne možemo dati, baš kao što nas činjenica da nam nije dato da letimo (bez krila smo), ne sprečava da letimo, kaže Čiksentmihalji. Nema nikog iznad nas ko bi mogao da nam pouzdano kaže šta je naš smisao, nego svako mora sam za sebe da pronađe svoj lični smisao. Život ima smisla kada imamo krajnju svrhu koja opravdava naša nastojanja. "Ljudi koji nalaze da njihov život ima smisla obično imaju jasan cilj koji je dovoljno izazovan da apsorbuje svu njihovu energiju i koji može dati značenje njihovom životu" (401). Ali potrebna je i čvrsta namera, rešenost da taj cilj i ostvari. Bez odlučnosti da se cilj ostvari nema potpune posvećenosti zadatku koji čini život vrednim življenja.

Iskustvo toka je dobro, kaže Čiksentmihalji, jer može “da život učini bogatijim, intenzivnijim i smisaonijim; dobro je zato što povećava snagu i složenost jastva” (Tok, s. 140). Jastvo raste i razvija se upravo zahvaljući harmoničnom iskustvu toka koje ga osnažuje, obogaćuje i usklađuje. Ovo iskustvo čini ličnost integrisanom, celovitom, skladnom i osobenom. Iskustvo toka (uživanje u ljubavi, u slikanju ili ronjenju) čini nas boljim, bogatijim i mudrijim.

Lako je pokazati koji put vodi do smislenog života koji je vredan življenja, ali je to teško ostvariti jer zahteva napor, kuraž, upornost i uključenost. Da bi došao do istinske sreće, čovek poput junaka bajke mora "da se sukobi sa strašnim zmajevima i zlim vešticama na putu traganja" za blagom i/ili princezom. Kao do svega vrednog, tako se i do toka se stiže teško, s naporom.

Poenta ove dragocene i podsticajne knjige mogla bi da glasi: nema brze prečice do optimalnog iskustva i nepatvorene sreće, ali uz postojan trud i posvećenost sreća je ostvariva.


Pretraga