Rane koje nas isceljuju

Olivera Žižović

Polazeći od metafore preobražaja gusenice u leptira, koja slikovito upućuje na tegobni proces boravka u čauri i pripremu za život po sasvim drugačijim zakonima – budući da je gusenica bespolna, gotovo slepa i prikovana za tlo, dok leptir polaže jaja, vidi i leti – Marion Vudman predočava šta se dešava kada se nađemo u situaciji da je život, onakav kakav smo do tada poznavali, završen, a novi još uvek nije otpočeo.

Reč je o životnim krizama i prekretnicama, koje uvek znače i šansu i mogućnost za novi, kvalitativno drugačiji početak, ali koje sa sobom nose pasivnost, skamanjenost, strah i neizvesnost. Prateći izabranu metaforu, ova jungovski orijentisana analitičarka, u svojoj knjizi Trudna devica, koju je nedavno objavila izdavačka kuća Fedon iz Beograda, podseća da je leptir simbol ljudske duše, kao i da on, čim izađe iz čaure, ispušta kap izlučevine, koja je neretko crvene boje. Stoga i mi, kada simbolično oslobađamo vlastitog unutrašnjeg leptira, moramo prineti kap krvi na žrtvu, ostaviti prošlost za sobom i okrenuti se budućnosti.
Kao i u svojim prethodnim knjigama, Porok savršenosti i Napuštajući očevu kuću, koje su prevedene na srpski jezik, Marion Vudman i ovoga puta sledi Jungovu misao da nema unutrašnjeg rasta bez bola, ali, kako naglašava, ni bez strpljenja, čekanja i povučenosti u sopstveno biće. Tome se, istina, snažno opire naše ekstravertno društvo, sa svojim „zahtevima dana“: očekivanjima da budemo korisni, da neprestano ispunjavamo društvene zadatke i postižemo opipljive i merljive rezultate, da komuniciramo i uvek budemo dostupni za druge. Ipak, Vudmanova nas podseća i na to da je hrabrost da se izdrži samoća i nosi sloboda uvek i u svim društvima bila obeležje heroja, ali i da čovek najpre mora izgraditi sebe kako bi bio u stanju da gradi bilo šta drugo.
Kao iskusni terapeut i praktičar sa ogromnim iskustvom rada sa pacijentima čiji su se psihološki problemi somatizovali i postali telesno opipljivi, ona, ipak, zna da su mnogo ozbiljniji i opasniji neprijatelji oni unutar nas samih. Iza ljudske težnje da se ostane nepromenjen i nespremnosti da se odustane od životnih veza i obrazaca koji su postali suvišni, Vudmanova vidi usmerenost protiv života samog, jer je njegov osnovni zakon – promena. Stoga su u knjizi posebno tematizovani unutrašnji sukobi i problemi, poput odnosa dece i roditelja, koji se uvek prelivaju na partnerske odnose, a potom i na sopstveno roditeljstvo. Razmatrajući različite porodične dinamike, uz primere iz prakse, autorka nudi čitaocu upotrebljive uvide i dragocene putokaze ka samospoznaji.
Deo istraživanja usmeren je i na probleme rascepa tela i psihe i izolaciji savremenog čoveka od vlastitog telesnog iskustva. Nisu retki oni koji žive u glavi bez tela, koji ne osećaju ništa od vrata nadole, kao ni oni koji „osećaju“ glavom a ne srcem. Čovek današnjice uglavnom previđa da sve što potiskuje, zapravo potiskuje u telo, a ne „samo“ u nesvesno, jer drugog mesta za nepoželjne sadržaje i potiskivanje, osim tela, nema i ne može ga biti. Za Marion Vudman, krik napuštenog tela, koji se ispoljava u vidu simptoma, neretko je krik duše koja nije pronašla nijedno drugo sredstvo da se oglasi. Zato je, pored analize snova, za nju podjednako važan i rad sa telom – njegovo ponovno zadobijanje, osvajanje somatsko-psihičke svesnosti i integracija tela, duše i duha, koji su nerazdvojni i jedinstveni.
U sklopu ovih razmatranja, posebna pažnja je posvećena neophodnosti da se ispolje prirodne emocije, da se, kada je potrebno, pokaže i sopstvena „mračna“ strana: ljutnja, jarost, ljubomora. Jer, ukoliko smo naučeni da to ne činimo, a uglavnom jesmo, ne samo da blokiramo ogromnu energiju i njen protok, već i sopstvene instinktivne reakcije doživljavamo kao neprihvatljive i zaključavamo ih u muskulaturi tela, gde one ostaju odsečene od svakodnevnog života. Takva odvojenost onemogućava autentična osećanja, pri čemu konflikti ostaju u nesvesnom delu ličnosti, da bi se unutrašnji problemi na kraju somatizovali, tražeći put da budu opaženi i uvaženi.
Dokle god smo u ovom svetu, psiha deluje posredstvom tela, pa je telo i posuda naše kreativnosti, a kreativnost je, za Marion Vudman, od presudne važnosti. Stoga su ples, književnost, slikarstvo, umetnička fotografija i muzika sastavni deo njene knjige. Time se približavamo i simbolu trudne device, koja je podjednako važna kako za žene tako i za muškarce, budući da u sebi otelovljuje univerzalnu, opšteljudsku prijemčivost za kreativnost. Trudna devica sadrži klicu novih mogućnosti i hrabrost da ih živi; ona u sebi nosi sve ono što je društveno neprihvatljivo i napušteno, a čemu, kao lično dragocenom, treba dati prostora i mogućnosti da raste i razvija se, ma šta drugi o tome mislili.
Ali, da bismo bili u stanju da tako živimo i proširimo sopstvenu svest, moramo proći kroz bol i patnju. Svojom knjigom Trudna devica, Marion Vudman nas poziva ne samo da izdržimo tu napetost već i da na krstu zadržimo obe ruke. Jer, rane su ono što nas otvara ka svetu i omogućava da svet u nas uđe; one nam pomažu da živimo i da se menjamo, kao i da ispoljimo sopstvenu kreativnost i time sami sebe iscelimo.


Pretraga