(Ne)vidljiva senzacija srpske kulture

Gordan Maričić

Neke nagrade zakasne: laureati su već siti svega (i slova i kolega), primaju ih mrzovoljni, ravnodušno klimaju glavom, smeškaju se kao na karikaturama Georga Grosa. Neke nagrade stignu rano: laureati su premladi da ih sa pravom radošću prigrle, procene, da njihov značaj uvide.

Retko se desi da nagrada dođe u pravo vreme. Čini mi se da je upravo takav slučaj sa prof.dr Marjancom Pakiž. Tradicionalnau nagradu „Miloš N. Đurić“, koju Udruženje književnih prevodilaca Srbije dodeljuje već četrdeset šest godina (od 1968.), ove godine dobila je Pakižova za najbolji prevod iz oblasti poezije, za „Eneidu“ Publija Vergilija Marona (izdanje Fedon, 2014). Marjanca Pakiž prevela je mnogo i prevodila je tačno, duhovito, već prema piscu i delu: Marcijal: “Epigrami“, osma knjiga, Platon: „Timaj“, Apulej: „Amor i psiha“, Lukijan: „Istinite pripovesti“, Juvenal: „Satire“. Poenta je – zato nagrada i stiže u pravi čas – da ona može prevoditi još, na istom uzornom nivou.
Klasike bi, kažu, trebalo prevesti nanovo svakih pedeset godina. Prošlo je četrdeset od poslednjeg srpskog prevoda „Eneide“ (1964. Mladen Atanasijević). Prevodilac je bio čovek vredan i radan, ali bez pravog dara za poeziju. Stručnjaci će uvek radije preporučiti stariji, prozni, ali tačniji i jezički lepši prevod Nikole Vulića iz 1907.godine. Iz istorije i iz regiona znamo još i za prevode Tome Maretića, Bratoljuba Klaića i , nedavno Marka Višića. O svemu ovom minuciozno i nadahnuto pisao je Marko Vitas, student Odeljenja za klasične nauke u svom završnom radu „Eneja u Podzemlju na sto načina – komparativna analiza dosadašnjih prevoda šestog pevanja Vergilijeve „Enejide“ na srpski i hrvatski jezik“.
Ali vratimo se našoj laureatkinji. Kakav je prevod Marjance Pakiž? Kada ga čitamo, kao da nas ljuljuškaju, pred san svojom mekoćom miluju Vergilijevi heksametri. Oni su ovom prilikom na srpskom dobili neki ravnomerni ritam, nalikuju poeziji u prozi. Reči se sa razumevanjem gledaju i poštuju u svome skladu, njihov čar traje i opstaje i dugo pošto se knjiga odloži; sigurno ne na policu, već negde nadohvat ruke kako bi se ponovo mogla uzeti.
Evo, na primer, odlomka iz četvrtog pevanja, sa početka njegovog, kad Didona spoznaje svoju ljubav prema Eneji: „Dugo već kraljici nemiri venama struje i ranu/ljubavnu hrane, a ona u skrivenoj izgara strasti./ „Ah kakav junak, od kakvog i roda“, te misli u dušu/nadiru opet i opet. U samo srce uvukli/njegovo obličje, reči.... Taj nemir joj počinka ne da.“
Tu je i rat, ograšje, krv, kad Eneja surovo sveti svog saveznika Palanta, kao kod Homera, Ahil Patrolka: „ Bol ga i žalost sveg prostrele opet, u trenu kad spazi / zalepljen pojas. Pa mahnitim proključa gnevom i osu / jezive reči: „Zar ti da se istrgneš meni, a nosiš / plen što od mojih ga ote?! E, ovo te udara Palant!. / Palant ko žrtvu! I gređnom ti krvlju naplaćuje kaznu“ / Tako govoreći mač mu od besa kipteći, zari / pravo u srce. A onome udoviklonuše hladni, / s teškim mu uzdahom nevoljno potonu duša međ seni.“
To su poslednje reči. Tama prekriva junaka, kao što je prekrila i kratkovekog pesnika. Dejan Matić, klasični filolog, lingvista na glasu opisao ga je ovako: „Kažu da je bio stidljiv, tih, nežnog zdravlja. Voleli bismo da ga, uprkos antičkim biogarfima, zamislimo kao visokog, gorštački nespretnog, plavookog.“ U opsežnom predgovoru (7-45 strana) Marjanca Pakiž bavila se prilježno i pesnikom i delom, dajući u tumačenju „Eneide“ poglavlja „Prizori izvuci“, „Snovi“, „Zagrobna perspektiva“ i druga, podjednako zanimljiva a nepohodna za razumevanje glasovitog a osporavanog epa.
Da li bi Vergilije bio zadovoljan prevodom Marjance Pakiž? To ne znam, ali znam nekoga ko sigurno jeste. Sada, na nekom oblačku, Radmila Šalabalić (još jedna dobitmica nagrade „Miloš N.Đurić, 1979.godine, za prevod Aristofanovih „Žaba“) udobno sedi, pali cigaretu za cigaretom, pljucka lincuru iz polića i maše svojoj nekadašnjoj susetkinji i dugogodišnjoj prijateljici (koja je o cici odano brinulanjenih poslednjih godina i dana). Smeška se Cica Marjanci i usnama i očima (iza svojih pravougaonih naočara sa crnim okvirom) i nazdravlja. Ima i kome i ima i čemu.


Pretraga